Priča počinje pre godinu dana. Sastanak balkanski vođa Kraljevskih izviđača, nas dvadesetak. Neko je predložio - "A da organizujemo zimsku avanturu za Rendžere Balkana?", i naravno odmah sam se prijavio. Nisam ni razmislio šta me čeka, ali nova avantura je pre godinu dana izgledala jako primamljivo.
![]() |
Izviđači na zimskom hajku, kamp Snowventure 2015, Kočevski Rog, Slovenija |
Prošlo je godinu dana, i moje oduševljenje se izduvalo. Na vestima su stalno vrtele priče o snežnoj oluji u Sloveniji, tačno na mestu gde smo trebali da idemo - planine kod Novog Mesta. Izgledalo je da nećemo ni ići, jer su se roditelji uplašili i polako je tinejdžer po tinejdžer otkazao. Na kraju ostalo samo dvoje tinejdžera - Aleksa i Jovan (koji je morao da ozdravi baš na vreme za putovanje). Obećao sam da idemo, nema izlaza i dan pred putovanje brzo pakovanje opreme - dve vreće za spavanje, deblje podloške, izviđačka oprema, priprema i polazak.
![]() |
Mic po mic iza grtalice |
I prva greška. Noć pred polazak gledam mapu (na laptopu) gde treba da idemo, razmišljam da li da je štampam? Ne neću, donosim odluku, poneću kompjuter pa ako zatreba pogledaćemo. Razmišljam da li i da upišem broj organizatora u telefon? Ne neću, poneću kompjuter pa ću videti ako zatreba. Ne treba mi ni GPS. Ujutru se budim, kuvam kafu, zaboravljam sinoćni plan i razmišljam: "U planini nema interneta, ko zna kakvi su uslovi, ostaviću kompjuter kući." Posle par sati vožnje, kada smo stigli u Novo Mesto, shvatam šta sam uradio, da nemam mapu, nemam broj telefona, i najgore - zaboravio sam ime mesta gde treba da dođemo. Jedino čega sam se sećao jeste da put vodi delom pored reke. Srećom pronalazimo reku. Slika je sledeća - nas trojica se vozimo, svako sa različitom idejom kako se zove mesto koje treba da pronađemo, ali koje god da upotrebimo pitajući prolaznike dobijemo odgovor: "Nema to mesto u Sloveniji" (Podsetnice, Podsteničke toplice...). Međutim muški smo odlučni, vozimo i vozimo nadajući se da će nam lampica proraditi. Na kraju su nas spasili organizatori, nazvali su nas pitajući gde smo (promašili smo cilj nekih sedamdeset kilometara), i objasnili kako da dođemo - Kočevjski Rog, planirski dom na mestu Žaga Rog.
Druga greška. Vozimo uz planinu, i nivo snega raste, a put je sve uži i uži... Mi Lale ne vozimo takve puteve. Na kraju više ne ide, ni guranjem, moraju da se stave lanci. To nikada nismo uradili, a nismo se ni raspitali kako se to radi. U bespuću čitamo uputstvo, nameštamo pola sata lanac, pa drugi lanac, pa nam spadne kada krenemo, pa ga opret namestimo, i konačno sednemo u kola i shvatimo da smo stavili lance na pogrešne točkove (lanci se stavljaju na pogonske točkove koji pokreću vozilo, kod mene napred, a mi smo stavili lance na zadnje točkove). Ponovo nameštanje (sada kraće), i krećemo dalje. Oko nas priroda fantastična. Prolazimo pored jelena koji stoji dva metra od puta i gleda u nas.
Jedino mi zadovoljstvo kvari Aleksa. Kaže mi: "Vidiš da Rendžer uči samo iz iskustva, nikada iz mudrosti (često im govorim da postoje dva načina učenja - mudrost (savet drugih) i iskustvo (kada ideš glavom kroz zid)". Pao sam na testu - nisam držao ono što sam ih učio, a pad se desio u mentu kada nisam ni pomislio na to. Pao sam na lekciji koju sam mislio da sam naučio - da moje reči i dela budu u skladu.
![]() |
Vučija jama, čas kako se pravi, i dubina snega |
Međutim nema odmora, pri dolasku na kamp dočekuju nas vođe kampa (Nemci). Upoznajemo se sa timom koji vodi (zakasnili smo tri sata), i odmah nam kažu, presvucite se brzo, ostali su već na snegu, prave igloe. Odmah kreću i instrukcije kako namestiti krplje (za hodanje po dubokom snegu, oko metar i nešto snega), kako se kretati sa njima... prolazimo pored ostalih timova iz Slovenije, Hrvatske, Mađarske, Bugarske, mnoštvo poznatih lica, prijatelja sa ranijih avantura... ali nema vremena za razgovor, kasnimo, moramo podići naš iglo.

Ostali saveti - koristiti deblje podloške na naduvavanje (vazduh je izlator toplote), a ako ih nemamo onda dve podloške, od kojih je donja nepropusna. Vreće za spavanje - sa oznakom komfor -5 stepeni. Dobre vreće imaju na sebi tri oznake: Komfor (temperatra na kojoj je udobno spavati u vreći), Limit Komfor (temperature koje su podnošljive, posebno muškacima (tako je naznačeno na vreći), Ekstremno (temeperature koje možeš preživeti u vreći). Ako nemamo dobru vreću možemo koristiti dve vreće, gde jednu uvučemo u drugu - vazduh između vreća je dodatni izolator. Pošto je većina ljudi kraća od dužine vreće, dobro je višak odeće natrpati u dno vreće, jer time grejemo stopala, a ujedno nam je i odeća ujutru topla. I konačno, obuća mora biti unutra u iglou, jer se napolju u toku noći smrzne i nemoguće je obući obuću (još bolje je umotati obuću u nešto, da ostane savitljiva).
A spavanje? Stvarno je dovoljno toplo u iglou. Nekada savetuju paljenje sveće, radi grejanjanja, mi to nismo probali jer nije bilo mesta za sveću, a bojim se da bi se i iglo topio od toplote. Nije bilo potrebe za tim, ali ako bi koristio sveću, pravio bih višlji i širi iglo. Međutim ako se dimenzije ne odrede dovoljno dobro (tako da se legne sa ispuženim rukama, i to dvoje, jedno pored drugog, bude prevelika gužva.... Sve u svemu izvodljiva avantura...